У Србији критика власти поново почиње да се доживљава као скандал и инцидент. Тачније, не толико критика власти, колико критика „владара“. [...] Може да се има овакав или онакав став о Русима и Америма, четницима и партизанима, рушењу храста, сарадњи са Хашким трибуналом, Хрватском или БиХ. Може да се кроз блато провлаче председник Николић, Вулин, Веља Илић, на једној, или Зорана Михајловић, на другој страни. Али, слично као у стара времена, не сме да се дира у „зеницу ока“, Друга Тита и „руководећу улогу партије“.