По теоријама завере, тако популарним у земљи на сред које вековима - каже песма - играју делије, на мети су већ годинама сви: пионири малени, омладинке с пропупелим грудима, покретни и непокретни старци, инвалиди, нејач специјално, лекари нижи од 165 центиметара, маљави, кљасти, интелектуалци који греше у падежима, неписмени, слепи, режим, опозиција, војска, полиција, грађевинске фирме, риболовци... али не и Вук Драшковић. Његов рецентни презир према остатку опозиције, одбијање да се Српски покрет обнове придружи демонстрацијама, упадљиво кокетирање с режимском идејом о ванредним изборима (које, неће га мајци, организовати ОЕБС), поништава смислену идеју о завери - али како је највећа грешка ову земљу посматрати смислено-рационално и захтевати од исте (државе) да се смислено-рационално понаша, сасвим је могуће, изгледа тачно, готово да дилеме нема, да је неком негде на памет пало да камионом за песак елиминише Драшковића, упркос логици која је, подсећам, ове просторе напустила још пре дванаест година, бежећи што даље од Србије.