Онај ко пристојно говори готово да звучи анахроно, а дијалог је замењен надгорањавањем (или, српски речено: надјебавањем) и та дисциплина мокрења удаљ је главно такмичење у српском политичком вишебоју и постаје доминантно обележје сцене, на којој се растачу већ добрано расточене вредности друштва. Гнев, бес, очај и беспомоћност сабијају се у 140 словних знакова колико може да се стрпа у један твит, а кад нема друге сцене, када је дијалог прекинут, онда ту куља све и свашта. Допринос томе даје, нажалост, и председник државе [Вучић] који пред широким аудиторијумом вади некакве опскурне твитове за које нико никада не би ни чуо да их он, рекао бих сладострасно, и не објављује.
Драгољуб Жарковић, главни уредник недељника „Време“, о српској политичкој сцени, „Време“/„Истиномер“